Koliko često pitamo mlade kako su, ali stvarno i suštinski? Iako živimo u vremenu kada su informacije dostupnije nego ikada, pritisci sa kojima se mladi suočavaju ostavljaju duboke tragove. Od vršnjačkog stresa, pa onda na fakultetu, kasnije i na poslu, do nerealnih očekivanja na društvenim mrežama. Danas istražujemo kakva je stvarna slika mentalnog zdravlja mladih u Crnoj Gori, koliko se o tome otvoreno govori i zašto je psihoterapija i dalje na granici podrške i predrasuda.
Brze promjene, socijalni pritisci i visoka očekivanja sve češće uzimaju danak kada je riječ o mentalnom zdravlju mlađe populacije. Anksioznost, osjećaj preopterećenosti i stres postali su njihova svakodnevica. Psihoterapeutkinja Ana Kreponić za Radio Crne Gore kaže da primjećuje sve veću otvorenost mladih da krenu na psihoterapiju. Ranije su terapeutske seanse bile sa povodom, danas je drugačije.
“Danas sve češće sjednu, dođu, kažu: ne znam šta mi je, samo mi nije dobro. Kao neka difuzna anksioznost, umor, praznina, stalni osjećaj da možda kasne za drugima ili slično. Da su mladi danas itekako kritični prema sebi, itekako zahtjevni prema sebi, i uprkos tome što možda odlično poznaju psihološke pojmove. Ono što im nedostaje jeste suštinsko iskustvo bliskosti, iskustvo kontakta, iskustvo da ih neko stvarno vidi i čuje”, navodi Kreponić.
Da odlazak kod stručnjaka odavno nije tabu, potvrđuju i sami mladi. Otvoreno govore o koracima koje preduzimaju za sopstveno psihičko blagostanje.
Za 23-godišnju Podgoričanku odluka da ode na psihoterapiju nije bila laka. Od tada su prošle dvije godine. I dalje redovno odlazi.
“Zapravo, jedna jako zanimljiva stvar jeste što sam ja, prije nego što sam krenula da idem na psihoterapiju, mislila da sam kao otvorena knjiga. I mislila sam da sam jako spremna da pričam o svemu i da moja terapeutkinja, ko god ona jeste, tu da mene primarno sasluša. Isto tako, tu je da me postavi neko pitanje koje mi nije prijatno. Stručnjaci upravo jesu tu da se nađe uzrok, da li se to dešava, koje su posljedice, kako to može da se iskanališu emocije vezane za tu određenu situaciju na pravilan način. Tako da, u suštini, meni je jako dugo vremena trebalo da nekako se ohrabrim, da određene stvari ispričam. Mislim da i dan-danas postoji dosta stvari koje nisam ispričala, a koje sam, tipa, možda pričala drugaricama”, kazala je sagovornica Radija.
Resursi u javnom zdravstvenom sistemu često su ograničeni, pa iz nevladinog sektora pozivaju nadležne da svi zajedno sarađuju. Mladima treba omogućiti što više besplatnih servisa podrške za mentalno zdravlje, jer prevencija je jako važna, kaže Jovana Lončar iz CAZAS-a.
“Škola može prva primijetiti da se učenik povlači. Zdravstveni sistem može pružiti stručnu pomoć, a nevladin sektor upravo može organizovati i radionice i besplatna psihološka savjetovanja, i nekako stvoriti prostor u kojem će mladi lakše razgovarati upravo o svojim potrebama. Zato je važno da odrasli nekako nauče da slušaju bez osuđivanja i ne moraju uvijek imati rješenje, ali mogu upravo pokazati da su tu i da su spremni da zajedno nekako potraže pomoć”, ističe Lončar.
Briga o mentalnom zdravlju mladih nije lični hir, već kolektivni zadatak i prioritet čitavog društva. Jer zdravlje mladih ne mjeri se samo fizičkim pokazateljima, već i prostorom u kojem se njihovi glasovi čuju, a strahovi, nesigurnosti, ranjene duše nailaze na razumijevanje i pruženu ruku stručne podrške, prenosi Radio Crne Gore.
